)
Ево, дакле, већ 55 година да се сваке године у пролеће одржава Светски дан позоришта. Један дан, односно 24 часа који почињу тамо негде у позоришту НО и Бунраку, затим пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибзена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кејн до Пирандела, и Француске, између осталих, у којој се налазимо и у којој је Париз ипак светски град који прима највише страних ансамбала. Потом нас наших 24 часа воде од Француске у Русију, од Расина и Молијера до Чехова, онда прелазе Атлантик да би завршили у неком калифорнијском кампусу где млади људи можда поново измишљају позориште. Јер позориште се увек поново рађа из свог пепела. Оно је само конвенција коју неуморно треба рушити. Тако оно остаје живо. Позориште има бујан живот који изазива простор и време, најсавременији комади хране се прошлим вековима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад се поново поставе.
Светски дан позоришта свакако није дан у обичном смислу наших свакодневних живота. Он поново оживљава један огроман простор-време, а да би се говорило о простор-времену, хтела бих да призовем једног француског драматурга, толико генијалног колико дискретног, Жана Тарђеа. Што се тиче простора, он пита “који је најдужи пут од једне тачке до друге…” Што се тиче времена, он сугерише “да се у десетинкама измери време које је потребно да се изговори реч ’вечност’“. За простор-време он каже и ово: „Одредите у свом духу, пре него што заспите, било које две тачке у простору и израчунајте време које је потребно, у сну, да одете од једне до друге.“ Задржаћу реч „у сну“. Рекло би се да су се Жан Тарђе и Боб Вилсон срели. Наш Светски дан позоришта можемо такође да резимирамо сећајући се Семјуела Бекета чија Вини у свом жустром стилу каже: „Ох, какав би ово леп дан био.“ Размишљајући о поруци коју имам част да изговорим, сетила сам се свих тих снова из свих тих сцена. Стога, ја не долазим сама у ову салу УНЕСЦО, сви ликови које сам глумила на сцени прате ме, улоге за које се чини да их напуштамо кад се заврши представа али које воде у вама неки поџемни живот, спремне да помогну или униште улоге које долазе за њима: Федра, Араминта, Орландо, Хеда Габлер, Медеја, Мертеј, Бланш Дибоа… Прате ме и сви ликови које сам волела и којима сам аплаудирала као гледатељка. И ту припадам целом свету. Ја сам Гркиња, Африканка, Сиријка, Венецијанка, Рускиња, Бразилка, Персијка, Румунка, Јапанка, Марсељка, Њујорчанка, Филипинка, Аргентинка, Норвежанка, Кореанка, Немица, Аустријанка, Енглескиња, заиста цео свет. Права мондијализација је у томе.
Године 1964. поводом овог Дана позоришта, Лоренс Оливије најавио је да је, после више од једног века борбе, у Енглеској коначно створено национално позориште за које је он желео да буде и међународно позориште, бар по свом репертоару. Врло добро је знао да Шекспир припада свима на свету.
Било ми је драго кад сам сазнала да је прва порука за Светски дан позоришта 1962. године била поверена Жану Коктоу, с пуним правом, будући да је он, зар не, аутор једног „путовања око света за 80 дана“. Ја сам свет обишла другачије, учинила сам то кроз 80 представа или 80 филмова. Кажем и филмова, јер не правим никакву разлику између играња у позоришту и играња на филму, што изненади сваки пут кад то кажем, али тачно је, тако је. Никаква разлика.
Говорећи овде, ја нисам ја, ја нисам глумица, ја сам само једна од бројних личности захваљујући којима позориште наставља да постоји. То је помало наша дужност. И наша потреба. Како да кажем: Не постоји позориште због нас, пре ће бити да ми постојимо захваљујући њему. Позориште је врло снажно, отпорно, оно преживљава све, ратове, цензуре, мањак новца. Довољно је рећи „декор је празна сцена неке неодређене епохе“ и пустити глумца да уђе. Или глумицу. Шта ће он учинити? Шта ће она рећи? Хоће ли они разговарати? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта, немојмо то никада заборавити. Једна особа у публици је публика. Али ипак не превише празних седишта! Осим код Јонеска… На крају Старица каже: „Да, да, умримо у пуној слави… Умримо да бисмо ушли у легенду… Бар ћемо имати улицу која ће носити наше име…“
Светски дан позоришта постоји 55 година. За 55 година ја сам осма жена коју су замолили да изговори поруку, коначно, не знам да ли је реч „порука“ одговарајућа. Моји претходници (мушки род се намеће!) говоре о позоришту маште, слободе, порекла, говорили су о мултикултурном, лепоти, питањима без одговора… Године 2013, дакле само пре четири године, Дарио Фо каже: „Једино решење за кризу јесте нада да ће се против нас, а пре свега против младих који желе да пригрле уметност позоришта, организовати велика хајка: и да ће један нови нараштај глумаца, из овако наметнутих околности, извући незамисливу добробит за једно ново позориште.“ Незамислива добробит је лепа формулација достојна да се нађе у неком политичком програму, не? …будући да сам у Паризу, и то пред скорашње председничке изборе, предлажем онима који изгледа желе да нама владају да пазе на незамисливе добробити које доноси позориште. Само без хајке!
Позориште је за мене други, оно је дијалог, одсуство мржње. Пријатељство међу народима, не знам тачно шта то значи али верујем у заједницу, у пријатељство гледалаца и глумаца, у заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу, оних који га преводе, оних који га осветљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду. Позориште нас штити, пружа нам заклон… Верујем да нас воли… онолико колико ми волимо њега… Сећам се једног редитеља старог кова који је пре подизања завесе, иза кулиса, свако вече говорио чврстим гласом: „Места за позориште!“ Биће то реч за крај. Хвала.
(Са француског језика превела Кристина Копрившек)
Ево, дакле, већ 55 година да се сваке године у пролеће одржава Светски дан позоришта. Један дан, односно 24 часа који почињу тамо негде у позоришту НО и Бунраку, затим пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибзена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кејн до Пирандела, и Француске, између осталих, у којој се налазимо и у којој је Париз ипак светски град који прима највише страних ансамбала. Потом нас наших 24 часа воде од Француске у Русију, од Расина и Молијера до Чехова, онда прелазе Атлантик да би завршили у неком калифорнијском кампусу где млади људи можда поново измишљају позориште. Јер позориште се увек поново рађа из свог пепела. Оно је само конвенција коју неуморно треба рушити. Тако оно остаје живо. Позориште има бујан живот који изазива простор и време, најсавременији комади хране се прошлим вековима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад се поново поставе.
Светски дан позоришта свакако није дан у обичном смислу наших свакодневних живота. Он поново оживљава један огроман простор-време, а да би се говорило о простор-времену, хтела бих да призовем једног француског драматурга, толико генијалног колико дискретног, Жана Тарђеа. Што се тиче простора, он пита “који је најдужи пут од једне тачке до друге…” Што се тиче времена, он сугерише “да се у десетинкама измери време које је потребно да се изговори реч ’вечност’“. За простор-време он каже и ово: „Одредите у свом духу, пре него што заспите, било које две тачке у простору и израчунајте време које је потребно, у сну, да одете од једне до друге.“ Задржаћу реч „у сну“. Рекло би се да су се Жан Тарђе и Боб Вилсон срели. Наш Светски дан позоришта можемо такође да резимирамо сећајући се Семјуела Бекета чија Вини у свом жустром стилу каже: „Ох, какав би ово леп дан био.“ Размишљајући о поруци коју имам част да изговорим, сетила сам се свих тих снова из свих тих сцена. Стога, ја не долазим сама у ову салу УНЕСЦО, сви ликови које сам глумила на сцени прате ме, улоге за које се чини да их напуштамо кад се заврши представа али које воде у вама неки поџемни живот, спремне да помогну или униште улоге које долазе за њима: Федра, Араминта, Орландо, Хеда Габлер, Медеја, Мертеј, Бланш Дибоа… Прате ме и сви ликови које сам волела и којима сам аплаудирала као гледатељка. И ту припадам целом свету. Ја сам Гркиња, Африканка, Сиријка, Венецијанка, Рускиња, Бразилка, Персијка, Румунка, Јапанка, Марсељка, Њујорчанка, Филипинка, Аргентинка, Норвежанка, Кореанка, Немица, Аустријанка, Енглескиња, заиста цео свет. Права мондијализација је у томе.
Године 1964. поводом овог Дана позоришта, Лоренс Оливије најавио је да је, после више од једног века борбе, у Енглеској коначно створено национално позориште за које је он желео да буде и међународно позориште, бар по свом репертоару. Врло добро је знао да Шекспир припада свима на свету.
Било ми је драго кад сам сазнала да је прва порука за Светски дан позоришта 1962. године била поверена Жану Коктоу, с пуним правом, будући да је он, зар не, аутор једног „путовања око света за 80 дана“. Ја сам свет обишла другачије, учинила сам то кроз 80 представа или 80 филмова. Кажем и филмова, јер не правим никакву разлику између играња у позоришту и играња на филму, што изненади сваки пут кад то кажем, али тачно је, тако је. Никаква разлика.
Говорећи овде, ја нисам ја, ја нисам глумица, ја сам само једна од бројних личности захваљујући којима позориште наставља да постоји. То је помало наша дужност. И наша потреба. Како да кажем: Не постоји позориште због нас, пре ће бити да ми постојимо захваљујући њему. Позориште је врло снажно, отпорно, оно преживљава све, ратове, цензуре, мањак новца. Довољно је рећи „декор је празна сцена неке неодређене епохе“ и пустити глумца да уђе. Или глумицу. Шта ће он учинити? Шта ће она рећи? Хоће ли они разговарати? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта, немојмо то никада заборавити. Једна особа у публици је публика. Али ипак не превише празних седишта! Осим код Јонеска… На крају Старица каже: „Да, да, умримо у пуној слави… Умримо да бисмо ушли у легенду… Бар ћемо имати улицу која ће носити наше име…“
Светски дан позоришта постоји 55 година. За 55 година ја сам осма жена коју су замолили да изговори поруку, коначно, не знам да ли је реч „порука“ одговарајућа. Моји претходници (мушки род се намеће!) говоре о позоришту маште, слободе, порекла, говорили су о мултикултурном, лепоти, питањима без одговора… Године 2013, дакле само пре четири године, Дарио Фо каже: „Једино решење за кризу јесте нада да ће се против нас, а пре свега против младих који желе да пригрле уметност позоришта, организовати велика хајка: и да ће један нови нараштај глумаца, из овако наметнутих околности, извући незамисливу добробит за једно ново позориште.“ Незамислива добробит је лепа формулација достојна да се нађе у неком политичком програму, не? …будући да сам у Паризу, и то пред скорашње председничке изборе, предлажем онима који изгледа желе да нама владају да пазе на незамисливе добробити које доноси позориште. Само без хајке!
Позориште је за мене други, оно је дијалог, одсуство мржње. Пријатељство међу народима, не знам тачно шта то значи али верујем у заједницу, у пријатељство гледалаца и глумаца, у заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу, оних који га преводе, оних који га осветљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду. Позориште нас штити, пружа нам заклон… Верујем да нас воли… онолико колико ми волимо њега… Сећам се једног редитеља старог кова који је пре подизања завесе, иза кулиса, свако вече говорио чврстим гласом: „Места за позориште!“ Биће то реч за крај. Хвала.
(Са француског језика превела Кристина Копрившек)